datum: 27.12.2009.

   U toku ove rasprave tadašnji ministar vera g. Radulović bio je izložen vrlo snažnoj parlamentarnoj kritici s desna, kao zaštitnik „sekti“; sadržaj ove rasprave i ocene koje su iznosili poslanici iz Srpske radikalne stranke uplašili su pripadnike verskih manjina, i to sa dosta razloga. Napadi na pripadnike, propovednike i objekte verskih manjina bili su ovom raspravom istovremeno objašnjeni i katalizovani. Nekoliko dana kasnije predsednik Republike g. Tadić proglasio je Zakon o crkvama i verskim zajednicama, tražeći prilikom potpisivanja ukaza od predsednika Vlade g. Koštunice i predsednika Narodne skupštine g. Markovića da se Zakon najhitnije izmeni i učini savremenim evropskim pravnim aktom.

    Usvajanje i primena Zakona o crkvama i verskim zajednicama bitno su određeni nekim promenjenim okolnostima. Umesto strogog razdvajanja države od crkve, karakterističnog i za komunističko i za Miloševićevo razdoblje, nastupilo je vreme partnerstva između države i različitih društvenih organizacija, kakve su sindikati, građanska udruženja i verske zajednice. Verska pitanja postala su važna državna pitanja, utoliko pre što su neke druge državne pretenzije, pre svega one usmerene ka sticanju teritorijalnih dobitaka, doživele neuspeh. U zemlji zakasnele tranzicije i zbunjenog stanovništva verske zajednice postaju jedan od oslonaca poretka. Ne čudi stoga što se u obrazloženjima Zakona o crkvama Ministarstvo vera više poziva na „verski sistem“ Srbije, nego na verske slobode. S druge strane, uređivanje verskog prostora u Srbiji odvija se pod snažnim uticajem potrebe države za integracijom u udruženu Evropu. Neka od zakonskih rešenja bivaju ocenjena od strane organizacija kao što su OEBS i Savet Evrope, ili njihovih organa, kakva je Venecijanska komisija, kao neprihvatljiva. Ovo pre svega važi za „invazivnu i opterećujuću“ proceduru pre-registrovanja verskih zajednica. Naime, Zakon o crkvama i verskim zajednicama depriviše sve verske zajednice osim njih sedam. To što u nekim susednim zemljama, na primer u Makedoniji, postoje vrlo slična rešenja, nimalo ne umanjuje pomenutu diskriminaciju. U Srbiji legalnoj diskriminaciji odgovara diskriminacija u praksi, izražena kroz ponekad proizvoljno ponašanje državnih organa, na primer policije, prema verskim zajednicama koje nisu izvršile preregistraciju. Mnogo je opasnije što verska diskriminacija u Srbiji na žalost vrlo često poprima oblike fizičkih napada na pripadnike verskih manjina. S obzirom na složen etnički sastav Srbije problem se dodatno komplikuje time što predmet diskriminacije nisu samo internacionalne protestantske crkve, nego i crkve koje, poput Rumunske pravoslavne crkve, okupljaju pripadnike nacionalnih manjina. Uopšte uzev rezultati monitoringa koje izvodi Centar za razvoj civilnog društva pokazuju da u poslednje tri godine opada udeo incidenata na čisto etničkom osnovu a da raste broj incidenata usmerenih prema pripadnicima verskih manjina. Tek će vreme pokazati da li je poboljšanje uočeno poređenjem broja verskih incidenata u 2008. godini sa 2007. godinom naznaka povoljnijeg trenda, ili tek privremena fluktuacija.

   Procesi integracije Srbije u udruženu Evropu predstavljaju istovremeno solidno ali na žalost i dosta nisko postavljeno jemstvo za ostvarivanje verskih prava i sloboda. Član 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima jemči verske slobode, uključujući tu i pravo na promenu veroispovesti. Ustav Srbije svojim sadržajem sledi ova visoka načela, dok ih relevantan Zakon o crkvama bar donekle derogira. Praksa njegove primene je izvesno lošija ne samo od ustavnih nego i od zakonskih rešenja. Državne vlasti još uvek ne pokazuju spremnost da prihvate evropska rešenja, koja se i sama neprestano razvijaju. Na primer, u islamskoj verskoj zajednici u Srbiji postoji vrlo rizična podvojenost koja do sada nije dovela do smrtnih ishoda i pored teških fizičkih sukoba i ranjavanja zavađenih vernika. Država ne pokušava da arbitrira kao nepristrasni činilac, bez obzira što je presedan iz islamske zajednice u Bugarskoj i odgovarajuća presuda suda u Strazburu obavezuju da tako postupi. Rumunskoj pravoslavnoj crkvi se ne dozvoljava da se samostalno registruje, bez obzira na presedan iz Moldavije, takođe određen presudom suda u Strazburu, koji veoma podseća na položaj RPC u Srbiji. S druge strane, ni evropske međunarodne organizacije ponekad ne postavljaju odveć visoko kriterijume za ispunjavanje verskih prava. Jehovinim svedocima u Grčkoj Strazbur ograničava pravo na misionarenje na lične kontakte, dozvoljavajući grčkoj vladi da spreči njihovu versku propagandu preko televizije. No, u situaciji kakva je u Srbiji, gde misionara pomenute verske zajednice dva puta u razmaku od nekoliko dana prebije ista osoba, evropski standardi predstavljaju nešto čemu treba težiti da se dosegne.

   Organizacije građanskog društva u Srbiji, mahom izrazito sekularistički nastrojene, često ne uviđaju neke aspekte odnosa države i verskih zajednica koji su međunarodno prihvaćeni. Bez obzira što je Srbija sadržajem svoga Ustava definisana kao sekularna država, pridavanje počasnog prvenstva Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje je regulisano zakonom ne izaziva osudu nijedne međunarodne organizacije niti bilo koje verske zajednice u samoj zemlji. Specijalno dotiranje pojedinih verskih zajednica iz državnog budžeta koji pune svi građani jeste nešto što je normalno u parlamentarnoj demokratiji. Obavezne doplatne markice, na primer one za izgradnju hrama Svetog Save, jesu nešto što su sami građani indirektno izabrali preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Ukoliko se ova vrsta favorizovanja pojedinih verskih zajednica građanima ne dopada, oni mogu da na idućim izborima glasaju za druge političke opcije. U tom smislu treba razlikovati državni tretman verskih zajednica od obaveznog crkvenog poreza za sve građane, kakav u Srbiji ne postoji i koji po svemu što se zna niko ne misli da uvede.

   Centar za razvoj civilnog društva nastavlja sa svojim programom vezanim za ostvarivanje verskih prava i sloboda. Ranije akcije na ovom planu finansijski su podržali ambasada SAD, Fond za otvoreno društvo i Freedom House, a potom Institute for Sustainable Communities, ambasada Mađarske u Beogradu, Evropska Komisija i Fond za otvoreno društvo. U ovoj publikaciji objavljeno je stotinu tekstova iz redovne kolumne u listu „Danas“. Tekstovi su pisani od jeseni 2007. do jeseni 2009. godine. Zadržana je redakcijska oprema ovih napisa i prihvaćena je „Danas“-ova lektura.

      Decembar 2009.                                                                                                                                                  Vladimir Ilić