09. jul 2010.

  SRBIJA I NATO -der Tragodie zweiter Teil

  (with an on-going study supported by the Visegrad fund) 

   Pišem ovaj tekst imajući sa uvažavanjem u vidu procenu ministra odbrane g. Šutanovca, da bi "ozbiljnu studiju o pravim efektima potencijalnog učlanjenja Srbije u NATO trebao da radi avangardni deo društva, a to je nevladin sektor i instituti.

    Incipit Tragödia. Komentatorka „Blica" Jelena Milić zapaža da se unutar nevladinog sektora u Srbiji nalaze i oni „kojima je glavna misija odbrana lika i dela Radovana Karadžića", a da su „neki instituti" bili „duboko kompromitovani u Miloševićevo vreme, u njima nisu izvršene potrebne kadrovske reforme, pa je problematično kao celinu ih smatrati avangardom društva." Ova autorka uočava da mnogi u zemlji i inostranstvu avangardom srpskog društva smatraju generalno antimilitaristički nastrojene organizacije poput Žena u crnom. Autorka se pita „kako takve organizacije vide dosadašnju saradnju sa određenim državnim insitucijama, a (...) koliko uopšte imaju mogućnosti  da s njima ozbiljnije  ubuduće sarađuju." Njeno je mišljenje da Ministarstvo odbrane pokazuje samo prividnu spremnost da sarađuje sa takvim organizacijama, a da vrlo intenzivno sarađuje sa organizacijama civilnog društva u kojima kadrira bivši vojnoobaveštajni kadar koji je sa NATO ratovao. Jelena Milić traži da suštinski posao, odnosno hapšenje Ratka Mladića i svih odgovornih za masovne grobnice civila sa Kosova obavi država, a ne civilno društvo;  da se javnosti kaže zašto smo tačno bili uz sukobu sa NATO; i da se usvoji realnija državna politika o Kosovu. Ona opravdano zaključuje da je realizacija politike na državi.

   Ovakva razmišljanja o NATO budućnosti Srbije nastaju u situaciji koju ne odlikuje samo sećanje na bombardovanje i na okupaciju dela teritorije, nego i sve veće udaljavanje od mogućnosti skorog ulaska u Evropsku Uniju, odluka Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti zemlje, kao i uverenje da zemlje EU (osim Britanije) nemaju vojne snage koje nadilaze regionalni značaj (makar se među njima nalazila i nuklearna sila Francuska). Bitan činilac je i odbojnost najvećeg dela javnosti prema NATO. Veoma značajna je i faktička okupacija AP Kosovo i  Metohija od NATO snaga pod imenom trupa Ujedinujenih Nacija. Birači su 2008. glasali za ne-evropsku politiku, pa je pro-evropska vlada, kao, uostalom, i 2000, morala biti formirana uz stranu pomoć. S druge strane, postoje obrazložena mišljenja, na primer moje,  da je integracija Srbije u NATO njena manifest destiny.

   Sasvim konkretno govoreći, ako sam ranije pisao šta bi Srbiji donelo izbegavanje NATO integracija, treba i da kažem šta bi našoj zemlji donelo njihovo prihvatanje, i pod kojim uslovima. G. Šutanovac uviđavno ili iskreno, a gđa Milić izvesno sasvim uvereno, govore o ulozi civilnog društva u ovom pogledu. Mene to takođe interesuje, ali zanimaju me i državni ciljevi kao pravci akcije i uslovi integracije u zapadni vojni savez da bi se ti ciljevi ostvarili. Dakle, koji su to građanima poznati državni ciljevi?

   Očuvanje AP Kosovo i Metohija to izvesno nije. Među članicama NATO nalaze se zemlje (poput Rumunije i Slovačke) koje ne priznaju nezavisnost Kosova; preovlađuju, ipak, one druge. Isto važi i za krug zemlja koje ulaze u Partnerstvo za mir. Neću razmatrati tezu o navodnim ekonomskim prednostima ulaska u NATO. Da li, možda, ulazak u NATO garantuje Srbiji veću bezbednost, i od koga?

   Ovde treba raščistiti neke nejasnoće. Pre svega, da li je napuštena politika koja je tokom prethodne dve decenije kao glavne ciljeve Srbije videla očuvanje njenog teritorijalnog integriteta, dominaciju nad Crnom Gorom i kontrolu nad velikim delom Bosne?! Ova politika je podrazumevala, kao svoj maksimalni cilj, kontrolu nad delovima Hrvatske u kojima su Srbi činili većinu i protektorski stav prema Makedoniji za koju se mislilo da će podršku protiv iredentistički usmerenih činilaca u okviru brojne albanske nacionalne  manjine morati da traži u Beogradu. Kao svoj minimalni cilj ova se politika odricala Makedonije (pa je čak, kad joj je to odgovaralo, umela da pokaže zube Atini priznajući južnu republiku pod njenim ustavnim imenom) i kompaktno Srbima naseljenih  područja Hrvatske, kao i pojedinih delova Bosne. Ovaj minimalni cilj realizovan je Dejtonsko - Pariskim mirom. Cenu su, kako to biva, platili najslabiji - Srbi iz Hrvatske, i, kasnije, Albanci, Srbi i Romi sa Kosova i iz Metohije. Čini se da se Srbija danas stvarno odrekla Kosova, mada je uočljivo ne samo da ona utiče na ponašanje struktura u najsevernijem delu ove pokrajine, nego i da sistematski zanemaruje desetine hiljada etničkih Srba koji relativno mirno žive zajedno sa Albancima ili pored njih u Kosovskom Pomoravlju, na način na koji je Miloševićeva vlada nekada tretirala tzv. urbane Srbe u Hrvatskoj.

   U maloj zemlji bitna pitanja unutrašnje politike i privrede trpe snažan uticaj ponašanja velikih sila. No, važi i obratno, pošto unutrašnje-politički činioci uvek imaju određenu meru funkcionalne autonomije, utoliko veću ukoliko je sama zemlja manje ugrožena. Konkretno govoreći, u Srbiji to izgleda ovako: neke odredbe Ustava u praksi su potpuno derogirane, kao npr. ona iz čl. 182 koja određuje status AP Kosovo i Metohija ili član 4 koji jemči podelu vlasti i jedinstvenost pravnog poretka, član 6 koji zabranjuje sukob interesa, član 115 koji Boris Tadić krši već šest godina uz opštu prećutnu saglasnost, a najviše  odredba iz st. 3 čl. 5 prema kojoj političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.

   Provizorni zaključak je da se Srbija stvarno odrekla Kosova, osim kao propagandne sirovine za međupartijske borbe; takođe je nedvojbeno da postoji svevlast rukovodstava političkih stranaka koje su u datom času na vlasti (u vezi sa ovim treba pogledati dva poslednja progress report Evropske Komisije i mišljenje Venecijanske politike o Ustavu Srbije). Stoga ministar Šutanovac može iskreno, a ne samo prigodno, da pozove nevladin sektor i institute da participiraju: to je isto kao kad bi pozvao kupce da kupuju na pijaci na kojoj se ništa ne prodaje. Gđa Milić, uviđajući ovo, traži od države da radi svoj posao. Ali, tu se javljaju neki  problemi: Nebo države premrežili su partijski pauci. Ko će odrediti državni interes kada je zapadnim silama važna samo regionalna stabilnost, partijama koje monopolišu moć samo preraspodela resursa, kada je medijska cenzura - nekad suptilna a nekad izvođena na starovremske načine - sve jača - i kada građani ne mogu da se pitaju češće nego jednom u četiri godine? Ti građani, i kada se na izborima pitaju, onda, kao maja 2008, biraju izolacionizam i vezivanje za Istok, pa sile Zapada moraju da doprinose formiranju pro-evropskih vlada, odnosno da ih, (kao Miloševića pred savezne izbore 1996, dok je privremeno vodio pro-zapadnu politiku) podržavaju.

   Nema Kosova, Evropa je udaljena, bezbednost ostatka države nije ugrožena (pa stoga i nacionalna opozicija u svojoj kritici primenjivane spoljne politike deluje plačevno neuverljivo). Gde su tu NATO integracije i šta bi Srbija mogla da od njih dobije, osim da preuzme ulogu kolonijalnih trupa, onih Senegalaca i Vijetnamaca (Anamita) koji su na Solunskom frontu bili saborci našim pradedovima?!

   Još jedan klasični diplomatski izraz se danas sve ređe koristi, u maniru u kojem su se velike sile pretvorile u međunarodnu zajednicu, ili, kao kod gđe Milić, u „politički zapad" ili „zapadnu međunarodnu zajednicu". Mislim na pojam garancije. Srbija nije dobila niti dobija bilo kakve garancije sa Istoka. Kada je 24. marta 1999. g. Primakov okrenuo svoj avion nazad prema Moskvi, Srbija je dobila bombardovanje, a Rusija mogućnost da decembra iste godine praktično bez protesta sa Zapada vojno zauzme Grozni. Milošević je ruske signale podrške doživeo kao garancije; tu je ovaj u biti efemerni političar pokazao da nije dorastao ulozi državnika. Kina je za bombardovanje svoje ambasade u Beogradu dobila naknadu u vidu članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. NATO je pronašao svakoj (a nipošto na poslednjem mestu vojnoj) birokratiji najvažniji smisao i razlog istrajavanja; usput je indirektno pacifikovao Latinsku Ameriku. Saveznici nisu dobili velike nagrade, jer nisu ni morali mnogo da ulože, niti su njihovi posebni interesi bili od značaja za velike sile Zapada.

   Ovde dolazimo do posebnog pitanja aktuelnih i potencijalnih nagrada za male saveznike (politički nekorektan izraz bio bi: satelite) velikih sila. Veličina nagrade (kao, uostalom, i veličina kazne: N.j.V. Hirohito je za dva pokolenja sedeći na prestolu nadživeo Nagasaki, a za tri generacije invaziju na Mandžuriju; Truman je živeo u časti i ugledu dvadeset sedam godina posle Hirošime) ne zavisi od stvarnog doprinosa, nego od sticaja okolnosti i konstelacija interesa. Italija, koju su austro-ugarske BH „cvaj", „draj" i ostale regimente vojno porazile, dobila je na kraju Prvog svetskog rata mnogo; Rumunija, koju je Makenzen brzo i lako pregazio, dobila je, relativno posmatrano, znatno više, otprilike (opet u relativnom smislu) koliko i Kraljevina SHS, koja je svoj dobitak platila  mnogostruko skuplje. Pitanje svih pitanja je: za koju vrstu i veličinu nagrade vredi ući u NATO (jer se videlo da je Rusija suviše udaljena da bi mogla da pomogne, mada je dovoljno blizu da izostalu pomoć naplati)?

   Jedini bitan razlog za stavljanje domaćih resursa na raspolaganje NATO bilo bi dobijanje garancija. One zasad nisu neophodne, što omogućuje prolongiranje odluke o integraciji. Integracija je neminovna i neizbežna, ali se ne mora izvesti uz najnižu cenu koštanja. U času (koji će doći) kada odluka bude morala da se donese, treba voditi računa i o sledećem: biti u krugu onih saveznika (da ne vređam nacionalni ponos, reč „satelit" stavljam pod navodnike) koji će imati garancije. Kada je Pruska pobedila Austriju, ne samo što poražena velika sila nije izgubila ništa od svoje teritorije, nego je, čuvajući svoj prestiž,  postigla i da se poštuju garancije koje je prethodno dala Saksoniji, vekovnom neprijatelju Pruske i u tom času potpuno zaposednutoj pruskom vojskom. Bez očuvanja polapskog austrijskog satelita mir nije bio moguć. Pruska se naplatila na drugoj strani, anektirajući austrijske „saveznike trećeg reda", poput Kraljevine Hanover ili slobodnog grada Frankfurta. Srbija pre ili posle mora ući u NATO, ali je zadatak njene vlasti (a ne nevladinog sektora niti instituta) da uđe pod takvim uslovima da očuvanje njenih interesa bude (kao što je 1999. bilo njeno slamanje) od vitalne važnosti za velike sile Zapada. Izbor neće biti između kapitulacije vlade Cvetković - Maček pred Hitlerom i puča generala Simovića i Mirkovića. Pitanje će se rešiti na nivou diplomatije, pri čemu diplomatija podrazumeva kurtoazno uvažavanje instituta i građanskih organizacija, ali i stvarnu odgovornost jedne važne grane državne uprave. Naglasiću: ovde je u pitanju odgovornost prema državnoj vlasti, i onima koju su je izabrali, a ne prema rukovodstvima političkih stranaka. Smisla ima samo ona spoljno-politička odluka koja se pokaže isplativom i pošto se dese događaji i procesi zbog kojih je ona donesena. Ovo važi za državu: ona ne sme pobeći od svojih nadležnosti, jer ako je njena dužnost prema svojim građanima da se ponaša na način koji bismo kod pojedinca nazvali fizičkim kukavičlukom (odnosno da, za razliku od Miloševića, izbegava sukob sa jačim), njena obaveza je takođe i da se ponaša sa moralnom hrabrošću: to znači da su vlastodršci istovremeno ne samo nadležni nego i pozvani i obavezni da donose odluke, i to posle hladne procene, i u interesu države, a ne nekog posebnog dela njenog stanovništva. Kralju Milanu je Srbija bila važnija od srpstva, a Srbi u tadašnjoj Austro-Ugarskoj i Turskoj bili su u toku njegove vlade tretirani sa više obzira nego u vreme Petra Karađorđevića, kada je umesto nacionalne vođena etnička politika.

   A uloga instituta i nevladinog sektora? Kao što biva, g. Šutanovac je u svojoj kurtoaziji u pravu, samo što njegova leporekost nikoga ni na šta ne obavezuje. Ona, ipak, već samim stilom (jer stil izražava pored ostalog i način vladanja) jeste ne beznačajan korak napred.  A gđa Milić i nije i jeste u pravu. Zapadne sile ne mogu da prihvate vrednosti „Žena u crnom" koje su u svom doslednom antimilitarizmu demonstrirale protiv agresivnog drugog iračkog rata. S druge strane, upravo su ljudi kakve su „Žene u crnom" najpozvaniji da ukažu na cenu ispod koje jedna država ne sme da primi obaveze koje će suštinski uticati na stvarni život (ili nasilnu smrt) njenih građanki i građana. Pri tom treba imati u vidu da se procene ove vrste moraju izvoditi kontinuirano i u skladu sa promenama realne situacije.

Preuzeto sa  (Centar za evroatlanske studije)

[1] Napis je nastao u kontekstu analiza koje za potrebe akcije pod imenom „Engaged public in Serbia as a corrective of partocracy" Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) izvodi u saradnji sa svojim slovačkim partnerima. (http://www.visegradfund.org).